Grad ukrašen ko tinejdžersko lice crveno žutim bubuljicama, prepun hormona i staklenih kugli, sve se presijava na srebrnasto i klizavo je poput...masti. Doba godine kad se porodice sastaju pa izogovaraju jedni druge nad belim stolnjacima... sve dok od te osobe ne ostane najsitniji mitiser koji se ne da istrebiti.
Kažu da je Deda Mraz prvobitno bio plave boje dok ga Kola-kola nije uzela pod svoje. Ja bih baš silno voleo da vidim plavog Deda Mraza ali njega nema.

Život u ovoj porodici je olakšan tokom ovih dana jer većinski deo moje porodice nisu veliki vernici, u drugu ruku moji bi možda tek ponekad voleli da izgledaju kao da veruju ali to im teško ide zbog karaktera. Strašno se mrzovoljno okiti jelka uz pregršt sočnih psovki, te brige da iz jelke i ukrasa ne istrči podgojen pacov jer je bila u prašnjavom podrumu, i retko kad se pušta muzika jer muzika oslikava raspoloženje a oni kao introvertni par nemaju naviku da dele preterano osećanja.
Pa, ipak, sve mi to deluje kao neka zdrava vera... kao neka vrsta da se ode u crkvu strašno intimno i onda nedugo zatim ako se spominje, to se kaže tek u tragovima. Bila sam... bio sam... i uvek sveća.
Nevešt posmatrač bi rekao da se oni pretvaraju kao da silno veruju ali oni koji ih iole poznaju znali bi po licima da oni zapravo veruju jedino u mrtve, ljube ih trudeći se da ih ne probude, u one koji su ih odgojili ljubavlju i pažnjom... I šta mi je onda teško da pristanem na to dok prinosimo kašike, kofe, činije pudinga, punjače za mobilni telefon, čašice ispunjene ljutom rakijom preko stola?

Ima i onih drugih ljudi koje taj praznični duh potpuno obuzme poput nekog zlog demona i onda samo gledaju šta bi mogli da poprave, ulepšaju sjajem i girlandama, zašiju svećicama. Pitam se samo kako nekome padne na pamet da dekoriše zgradu, sigurno ima zanimljiv um. Kao da živim na Severnom polu.

Ding - dong, čarolija.